Ledena Pecina Deo 2.

Category:

U danima nakon prvog pokusaja smo poceli razradjivati plan. Uvideli smo gde smo napravili gresku i sa novim planom krecemo 16.Februara opet. Sada pojacani sa jos nekim prijateljima. Ovoga puta u 5:00 ujutru krecemo i vec oko 8:00 smo na parkingu gde ostavljamo auto. Ovde se odlucujemo da ne pesacimo bezpotrebno 2.5 sata vec da potrazimo prevoz do hotela. Krecemo pesice al vec nakon 10 minuta pesacenja ustopirali smo simpaticnog Italijana koji nas je povezo njegovim kombijem. Kako je brzo vozio po onom snegu pre bih rekao da je bio neki Finac.

 

 

Odmorni nastavljamo put, potpuno istom sada vec poznatom rutom. Nakon dva sata pesacenja stizemo do prvih uzvisenja gde ja i Josip konstatujemo jos jednom da je ovo definitivno mesto gde smo napravili gresku i pogresno skrenuli, kao onomad Dusko Dugousko kod Albukirkija :).

 

Nastavljamo pravo i nakon dva sata stizemo do mesta gde se moramo odluciti jel nastavljamo dalje strmom stazom koja nam oduzima puno snage i postaje opasna jer se ispod snega kriju stene ili se spustamo dole i hodamo po zaledjenom jezeru. Odlucujemo da rizikujemo i krecemo lagano preko leda koji je jedva prekriven sa par cm snega. Gornji sloj leda je veoma mekan i vec je odavno poceo da se topi. Uzdamo se da je led dovoljno debeo i krecemo prema gleceru uz dogovor da jakne i torbe moraju biti otkopcane da ako neko upadne kroz led moze lako da se oslobodi tereta koji bi ga sigurno povukao na dno.

 

 

Brzo prelazimo preko jezera i pocinjemo lagano da se priblizavamo samoj planini. Ovde tek postaje naporno za hodanje, pocinje uspon sto je samo po sebi naporno, medjutim ispod snega se vec primecuje led koji pretstavlja pravu opasnost. Umesto da usporimo, dodajemo gas svesni da smo vec na gleceru i da je pitanje vremena kad ce pecina izroniti ispred nas. I nakon 8km pesacenja pred ocima izranja prizor koji se nikakvim recima i nikakvom fotografijom ne moze docarati. 

Njeno visocanstvo "Ledena Pecina". Sacinjena od dva otvora od kojih je jedan nazalost skoro skroz otopljen i danas potseca na cuvene americke Arceve od kamena razbacane po Arches National Park-u u Juti.

Na internetu nema bas puno podataka, a i ono sto se moze naci je dosta sturo i povrsno. Ono sto sam uspeo izguglati je da je pecina bila duboka oko 100 metara i siroka nekih 10-12 metara. Svezih fotografija takodje nema puno ali ono sto sam video od prosle godine izgleda prilicno drugacije. 

Bukvalno se otapa pred ocima. Trenutak kad spustam ruku na led i u tom istom trenutku voda krece da se sliva mi govori da je ovo mozda i poslednja zima u kojoj ce ovo savrsenstvo najveceg arhitekte, prirode stajati ovde. Kamenje i stene koje se nalaze zarobljene u ledu su prava opasnost, pogotovu one stene po plafonu. pre samog ulaska u pecinu omanji kamen se na samom ulazu obrusio sto je bilo upozorenje da moramo biti oprezni.

 

 

Po podu su svuda razbacani ledeni blokovi. Pojedini i velicine omanjeg automobila.

 

 

Mozda je duga maksimalno 30 metara i pri njenom kraju se vec nazire svetlo sto je znak da se i njoj ubrzano blizi kraj.

 

 

Fotografisemo unutrasnjost pecine i brzo izlazimo napolju. 

 

 

Malo iznad Glavnog otvora nalazi se jos jedan manji.Zavrsavamo fotografisanje i odlucujemo da je vreme za povratak. Pravimo jos jednu zajednicku fotografiju i krecemo lagano nazad.

 

 

Vrlo brzo smo se spustili s planine i takodje brzo presli gotovo citavo jezero. Pri samom kraju culi smo zvuke upozorenja, pucanja leda pa smo presli na obalu i tamo nastavili dalje sve do doline gde nas je sacekala prava predstava kakvu samo priroda moze da rezira.

 

Hodajuci ka hotelu sumiramo utiske. Ja i Josip nismo krili odusevljenje glecerom, cak smo se mozda u pojedinim trenucima ponasali malo i detinjasto ispoljavajuci preveliko odusevljenje i srecu. Miki, Josipov prijatelj je kolko sam za tih desetak sati mogao da zakljucim prilicno miran i povucen covek i on nije puno govorio. Fotografisao je u tisini sa osmehom na licu. Simon je bio dosta rezervisan i rekao bih pomalo i razocaran. Ali Boze moj lepota ljudi je u tome sto smo svi mi na neki nacin razliciti i ovaj svet ne bi imao uopste smisla da smo svi isti. 

 

Dokazao sam sebi da sam pre svega dovoljno jak u glavi da ne podlegnem pritisku i strahu, da sam dovoljno fizicki spreman da izdrzim ovako nesto. Za sav taj trud smatram da sam i vise nego adekvatno nagradjen prizorom koji ce mi celog zivota ostati u secanju. 

Hodam lagano prelazeci poslednju etapu puta ka Hotelu razmisljajuci kako bi bilo dobro da je restoran jos uvek otvoren jer bilo je prilicno kasno, spustio se vec mrak kad smo stigli do hotela. Uspeli smo da se okrepimo toplom supom i da se spremimo na poslednjih 2.5 sata hoda do auta. Ovoga puta tu deonicu prelazimo pesice po mrklom mraku i oko 8:30 nakon skoro 11 sati hodanja i bezmalo 20 km predjenih stizemo do auta. 

 

Prosle godine je madjarki avanturista stradao kada je odlucio da prenoci u samoj pecini.Stradao je u lavini.  Pronasli su ga zaledjenog nakon par meseci. Tek kada se nadjemo tako suoceni sa prirodom shvatimo kolika je njena snaga i kolko smo mi ljudi u stvari mali i nemocni.

 

Umorni u autu jos jednom sumiramo utiske. Slazemo se u tome da se u ovakve avanture vise ne upustamo sa tako slabim planiranjem. Ja i Josip konstatujemo da definitivno ne funkcionisemo dobro u vecoj grupi i krecemo vec sa trazenjem nekog novog glecera :)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Top